Mnogo je razloga za to što je Krf postao jedno od omiljenih odredišta naših turista, a prema rečima počasnog konzula i kustosa „Srpske kuće“ na Krfu LJubomira Saramandića, za to je jedan od najznačajnijih naša nacionalna istorija.
Upravo to je i bio razlog da Biblioteka Vukovog zavičaja proteklog petka priredi susret sa gostom koji gotovo dve decenije u muzeju „Srpska kuća“ na Krfu i na obližnjem ostrvu Vido dočekuje turiste iz svih krajeva sveta i pripoveda im o golgoti Srba koji su 1916. godine pešice prešli Albaniju da bi im potom u Grčkoj bilo pruženo utočište, o čemu je pisao u svojoj knjizi „Hodočašće na Krf“, koju je zajedno sa knjigom „Sve je ovde legenda“ predstavio lozničkoj publici.
– Za ove dve decenije u kojima imam čast da budem kustos „Srpske kuće“, broj posetilaca iz Srbije se udesetostručio, međutim, Srbi dolaskom na ovo ostrvo ne mogu da budu samo turisti – rekao je Saramandić za „Loznički nedeljnik“.
– Oni posetom srpskim svetinjama, prvenstveno ostrvu Vido, Srpskoj kući, spomeniku Drinske divizije u Guviji i još nekim, postaju hodočasnici – rekao je naš sagovornik i dodao da mu je upravo ta transformacija od turiste do hodočasnika bila neka vrsta nadahnuća za pisanje knjiga.
U knjizi „Hodočašće na Krf“, koja je do sada imala petnaest izdanja, pisao je o srpskoj istoriji na Krfu. Posle stradanja u Albaniji u Prvom svetskom ratu, nezabeleženog u istoriji ratovanja, gde je od oko 400.000 srpskih vojnika i izbeglica oko 240.000 ljudi izgubilo živote, saveznici su brodovima na Krf otpremili 150.000 ljudi.
U tom trenutku na ostrvu je bilo oko 100.00 Krfljana, čije su poštovanje, kako je naznačio kustos, naši vojnici pridobili svojim časnim odnosom prema krfskoj imovini i svojim osobinama pokazali šta je pravi patriotizam.
– Za dve i po godine boravka Srba na Krfu nijedna grana masline nije slomljena, nije zabeležena ni jedna krađa, tuča – rekao je naš sagovornik, objasnivši da je način na koji su naši preci predstavili svoj narod i svoju zemlju uslovio da ih Krfljani, uprkos početnoj skepsi, prihvate kao svoje najbliže.
– U početku, srpski vojnici su bili sahranjivani u rakama na kamenitoj obali ostrva Vido, a ubrzo su njihova tela polagana u more između Vida i Krfa jer nije bilo moguće fizički iskopati toliki broj grobova. Oko 5400 umrlih vojnika spušteno je u more, plavu grobnicu, bez mogućnosti da budu sahranjeni, a broj preminulih na Krfu je oko 10.000 – podsetio je Saramandić naznačivši da pouke te golgote i herojstva i danas žive i pokazuju kako se Srbija kao Feniks podigla iz pepela i obnovila.
Prema njegovim rečima, jedan od najboljih podataka koji ukazuju na odnos Krfljana prema srpskoj istoriji je odsustvo bilo kakvog nasilnog oštećenja ili ispisanog grafita na desetak spomenika, koliko ih postoji na ostrvu tokom sto godina, a koji su posvećeni našoj prošlosti.
Kako je naglasio, tamošnje stanovništvo taj istorijski trenutak doživljavaju kao deo lokalne istorije.
Na pitanje kako se Srbija odnosi prema ovom istorijskom trenutku, naš sagovornik je rekao da se on menjao u zavisnosti od protoka vremena. Prema njegovim rečima, između dva svetska rata, stvaranjem zajedničke države, taj deo istorije je bio potisnut u drugi plan, a Miloš Crnjanski 1925. godine za dnevni list „Vreme“ pisao je da Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca za održavanje svih 27 srpskih vojničkih grobalja, koliko ih je bilo na Krfu, nije izdvojila sredstva ni koliko košta jedan magarac na ostrvu.
Kako je rekao, tek za vreme vlade Milana Stojadinovića u kratkom vremenskom periodu ekshumirani su svi posmrtni ostaci sa svih grobalja (dakle, groblja više ne postoje), a 1938. godine podignut je impresivan mauzolej u kome su u unutrašnjosti, u kasetama pohranjena 1232 posmrtna ostatka, a 1500 je uneto u dva bočna bunkera i taj mauzolej je najvažnije mesto hodočašća Srba, redak je primer sistematičnosti i odnosa prema žrtvama kroz istoriju.
– Poslednjih nekoliko godina, „Srpska kuća“ je rekonstruisana, u njenom sastavu se nalazi Muzej „Srbi na Krfu 1916–1918. godine“ i Konzulat Republike Srbije, a sam podatak da je pod povoljnim uslovima ustupljen našoj državi i da je veći od ostalih na tom ostrvu, govori o značaju koje to zdanje ima – ukazao je počasni konzul.
Saramandić je na Krf prvi put došao početkom 2001. godine kada je od srpske vlade dobio poziv da radi kao kustos u muzeju „Srpska kuća“. Za njega je to bio novi posao i novo odredište, jer je rođen u Beogradu, gde je odrastao, a školovao se u Beogradu i Solunu.
Kao i svuda gde gostuje u Srbiji, i u Loznici je ukazao na negativan trend od 2009. godine po kojem sve manji broj školskih ekskurzija iz Srbije dolazi da se pokloni našim svetinjama na Krfu i Vidu. Ponovio je poziv svima da shvate važnost takvog hodočašća jer se, kako je naglasio, upravo u dobi od 16 do 18 godina formira identitet pojedinca i učvršćuje osećaj nacionalne pripadnosti.
– Na tom platou između mauzoleja i Plave grobnice na ostrvu Vido, čini mi se da svi osete u jednom trenutku duh predaka, uz pesmu „Tamo daleko“ i jednu poruku koju bi nam preci uputili: „Nema pravog života bez požrtvovanja, bez savladavanja prepreka, bez solidarnosti – rekao je počasni konzul.
– Paradoks je istorije da su najtragičnija mesta upravo iz osećaja duga prema precima i na takvim mestima treba da se javi novo nadahnuće, jedan polet i spremnost da se savladavaju prepreke u budućnosti. Zato treba doći na Krf. Posle celog jednog veka, prelazak preko Albanije i dolazak na Krf je jedna metafora, jedan ispit za svaku generaciju i put u potrazi za herojima u nama – zaključio je Saramandić.
U ime domaćina – Biblioteke Vukovog zavičaja, direktorka ustanove Mirjana Pejak poklonila je gostu monografiju posvećenu 150. godišnjici postojanja gradske biblioteke u Loznici naznačivši da će i tokom 2019. godine deo aktivnosti biblioteke podsećati na herojska dela naših predaka u Velikom ratu.
U muzičkom delu programa učestvovala je grupa pevača KUD-a „Karadžić“ sa pesmama „Tamo daleko“ i „Kreće se lađa francuska“.
