Plodored je jedna od najznačajnijih agrotehničkih mera kojom se uvodi smena u gajenju biljaka na određenoj površini tokom određenog broja godina i ima posebnu ulogu u poljoprivrednoj proizvodnji jer značajno smanjuje pojavu biljnih bolesti, štetočina i korova.
Milica Popadić, stručnjak za ratarstvo i povrtarstvo iz lozničke Poljoprivredne savetodavne i stručne službe „Poljosavet“, rekla je za „Loznički nedeljnik“ da plodored predstavlja organizovano smenjivanje useva na istoj parceli u toku određenog broja godina.
Ona je dodala da se tako ograničava mogućnost da se u zemljište na kojem se prvi put organizuje gajenje povrća, brzo i najčešće trajno unesu štetni mikroorganizmi, a sa druge strane, plodored doprinosi da se u već zaraženom zemljištu populacija parazita i štetočina održava ispod praga štetnosti.
– Neprekidnim gajenjem useva u velikoj meri se iskorišćava zemljište, tako da se mora voditi računa o njegovoj plodnosti, odnosno obnavljanju. Odgovarajućim plodoredima bi trebalo obezbediti ne samo održavanje nego ako je to moguće, i povećanje plodnosti zemljišta na duži vremenski period – ukazala je Popadićeva.
Kako je navela, očuvanje plodnosti zemljišta u sistemu biološkog ratarstva ostvaruje se resursima sa samog gazdinstva, a u tom smislu, veliki značaj pridaje se plodoredu i njegovoj fitosanitarnoj ulozi.
– U strukturi plodoreda, krmne i leguminozne biljke zauzimaju 30–50 odsto površina, što doprinosi čvršćoj vezi između ratarstva i stočarstva. Plodored u ovom sistemu doprinosi bilansu azota, suzbijanju korova, bolesti i štetočina, obezbeđenju stočne hrane i zajedno sa obradom zemljišta, stabilizaciji aktivnih materija – objasnila je Popadićeva.
Ona je dodala da se u ovakvim plodoredima sa visokim udelom trava i leguminoza ide ka težnji „da se ne hrani biljka, već zemljište kao izvor života i biološki aktivna sredina“, jer se time obogaćuje zemljište organskom materijom, popravlja zemljišna struktura i zasniva režim ishrane biljaka.
Popadićeva je precizirala da su osnovni zadaci plodoreda održavanje plodnosti zemljišta, odnosno doprinos njegovoj strukturi, sadržaju azota i humusa, zatim regulacija bolesti, štetočina i korova, smanjenje gubitka hraniva ispiranjem i sprečavanje i minimalizacija erozije.
Kako je istakla, u organizaciji plodoreda važi pravilo da kulture sa dubokim korenovim sistemom treba uzgajati nakon onih sa plitkim, kako bi se održala dobra struktura, prozračnost i oceditost zemljišta, a potrebno je i menjati kulture koje proizvode malu i veliku biomasu korena – one sa velikom biomasom snabdevaju organizme zemljišta (travno-detelinske smeše).
– Jedno od pravila je da treba menjati kulture koje fiksiraju azot iz atmosfere sa onima koje ga troše, jer se na taj način obezbeđuje veliki deo potreba azota – rekla je Popadićeva.
– Gde god i kad god je moguće, treba primenjivati predsetvu, podsetvu, naknadnu setvu, međusetvu i zelenišno đubrenje, kako bi zemljište bilo stalno pod zelenim pokrivačem.
Ovim se sprečava zakorovljenost, stvaranje pokorice, ispiranje hraniva, erozija, a poboljšava struktura
zemljišta – naglasila je ona.
Prema njenim rečima, neophodno je menjati lisnate i korenaste kulture i žitarice kako bi se smanjila zakorovljenost, a gde god postoji opasnost od zaraze određenim biljnim bolestima ili štetočinama, treba izbegavati setvu ili sadnju kultura koje su na njih osetljive, pri čemu treba poštovati pravila o minimalnom broju godina nakon kojih neka kultura može ponovo doći na isto mesto.
– Treba upotrebljavati smešu kultura, odnosno različitih sorti iste kulture, kako bi se povećala genetska i ostala raznolikost, a poželjno je i menjati prolećne i jesenje, odnosno jare i ozime kulture, čime se postiže bolja kontrola korova i raspored rada na parceli – navela je Popadićeva.
