Dugoročni cilj oplemenjivanja domaće šljive (P. domestica L.) jeste stvaranje novih sorti prilagođenih agroekološkim uslovima umerenokontinentalne klime, koje treba da budu otporne na niske zimske temperature, pozne prolećne mrazeve i sušu.
Zlatica Krsmanović, stručnjak za voćarstvo i vinogradarstvo u lozničkoj Poljoprivrednoj savetodavnoj i stručnoj službi „Poljosavet“, rekla je za „Loznički nedeljnik“ da se kod nas, kao što je uobičajeno i širom sveta, neprekidno radi na stvaranju novih sorti.
Dodala je da kod nas vlada trajna orijentacija ka stvaranju sorti tolerantnih i otpornih na šarku šljive (Plum pox virus) i najčešća gljivična oboljenja.
Prema njenim rečima, potrebno je dati prednost samooplodnim sortama, redovne i obilne rodnosti.
– Što se tiče habitusa, selekcija je usmerena u pravcu stvaranja sorti širokopiramidalne, umereno guste krune sa širokim uglovima grananja i elastičnim granama koje se ne lome pod teretom plodova – ukazala je Krsmanovićeva.
Kako je objasnila, stone sorte treba da imaju krupne plodove (teže od 100 grama) sa plavom bojom pokožice, privlačnog izgleda, žutog, čvrstog, sočnog, slatko-nakiselog mezokarpa, koji se odvaja od koštice i koji dobro podnosi rukovanje i prevoz, te da dugo zadržavaju svežinu, dobar izgled i kvalitet.
– Sorte za sušenje treba da imaju srednjekrupne plodove (30 do 50 grama) ovalnog oblika, da sadrže više od 20 odsto rastvorljivih suvih materija, da imaju čvrsto meso žute boje koje se odvaja od koštice, da dobro podnose manipulaciju i transport, da ne pucaju na kiši, da se lako i brzo suše i da pri tome ne pucaju i ne ispuštaju sok – naglasila je Krsmanovićeva.
– U cilju produženja sezone sušenja i korišćenja u svežem stanju oplemenjivači nastoje da dobiju sorte sa što ranijim, kao i sa vrlo poznim sazrevanjem – rekla je ona.
Kako je istakla, sorte za druge vidove prerade ili sorte kombinovanih osobina (kompot, pekmez, džem, slatko, rakija) treba da imaju visok sadržaj šećera, dobar ukus, odgovarajuću boju pokožice i mezokarpa, konzistenciju mesa i da redovno i obilno rađaju.
– Institut za voćarstvo u Čačku je do sada stvorio 17 sorti šljive: čačanska rana, čačanska rodna, čačanska lepotica, čačanska najbolja, čačanski šećer, valjevka, jelica, viktorija, mildora, timočanka, boranka, krina, pozna plava, zlatka, nada, divna i petra. Na našem području od domaćih sorti najzastupljenije su čačanska rodna i čačanska lepotica – precizirala je Krsmanovićeva.
– Čačanska rodna je sorta koja sazreva krajem avgusta i početkom septembra, nekoliko dana pre požegače. Plodovi dobro podnose transport. Veoma je rodna sorta, pogodna za sušenje, preradu i svežu potrošnju. Daje veoma kvalitetnu suvu šljivu, ali zahteva redovnu i oštru rezidbu. Bez rezidbe rađa alternativno i daje sitne, nekvalitetne plodove. Uspeva u različitim ekološkim uslovima i ne zahteva oprašivače. Gaji se u mnogim evropskim zemljama i na Novom Zelandu – navela je ona.
Prema njenim rečima, čačanska lepotica je rana, stona kvalitetna sorta, slabije je bujnosti pa se može saditi u intenzivnim zasadima, a redovno i obilno rađa u svim lokalitetima, tolerantna je prema šarki šljive i može se gajiti u područjima gde je ova bolest raširena.
Ona je dodala da se čačanska lepotica gaji u Mađarskoj, Češkoj, Slovačkoj, Nemačkoj, Bugarskoj, Rumuniji i svim republikama bivše SFRJ, a pokazala se dobro i u preradi za rakiju samo kada plodovi dobro dozre.
– Danas, kada postoji interesovanje za svežim voćem u što dužem vremenskom periodu tokom godine, sorta petra se pokazala kao veoma interesantna. Ove godine je priznata za sortu, nastala hibridizacijom sorti stenlej (Stanley) i opal – ukazala je Krsmanovićeva.
Kako je objasnila, stablo petra je srednje bujnosti sa krošnjom srednje gustine i tolerantno je na virus šarke šljive, a u uslovima prirodnog zaražavanja ispoljava veoma blage simptome karakteristične za prouzrokovače ekonomski najznačajnijih gljivičnih bolesti šljive.
– Prosečna masa ploda je 26 grama, pokožica je tamnoplave boje sa obilnim pepeljkom. Mezokarp je narandžaste boje, čvrst, aromatičan i ukusan sa prosečno 21,5 procenata rastvorljivih suvih materija.
Plodovi se mogu koristiti za potrošnju u svežem stanju, kao i za različite vidove prerade. Vreme sazrevanja plodova je veoma kasno, u drugoj dekadi septembra – rekla je ona.
– Iz programa Instituta za voćarstvo u Čačku interesantna je i sorta zlatka, jedina priznata sorta šljive sa žutom bojom pokožice.
Plodovi su pogodni za različite vidove prerade, naročito za proizvodnju kompota – zaključila je Krsmanovićeva.
