Ovaj četvrtak je sedmi dan koji Aleksandar Kikanović provodi na putu do Ostroga, trčeći dnevno i više od 40 kilometara, skoro svakodnevno savlada maratonsku trasu, a sada se kreće Kanjonom Tare i ako sve bude išlo po planu, u subotu stiže u manastir i kako je pred zaključenje ovog broja „Lozničkog nedeljnika“ rekao u telefonskom razgovoru, oseća se dobro i uveren je da će svoj cilj sigurno ostvariti.
Ne zna želja šta je umor
– Sve ide kako sam zamislio. Krećem čim svane, oko 5.30. Kada završim deonicu, sledi ručak, popodnevni odmor, večera i spavanje. Ljudi su ljubazni i imam besplatno prenoćište na kraju svakog dana.
Početak nije bio težak, prve dve deonice, ali me je namučila treća od Vlasenice do Sokoca zbog uspona koji se neprekidno nižu jedan za drugim, ali ne zna želja šta je umor i izdržao sam – objasnio je Kikanović dodavši da često dok trči i zapeva, jer trčanje je za njega život.
Kako je naglasio, ono što ga je posebno dirnulo bio je Darijin poziv i pitanje da li mu nešto treba, čime je bio zatečen jer on trči za nju i sa ponosom kuda prolazi svuda ističe zastavu sa njenim likom i brojem računa na koji se mogu uplatiti sredstva.
Volja i upornost mogu sve
Vedar duh i humor nisu ga napustili uprkos velikim fizičkim naporima. Predstoje mu još dve deonice do Ostroga i ne plaše ga visoke temperature, kaže da ih lakše podnosi nego uspone, samo da ne napravi žuljeve… Dodaje da nema dana da se neki automobil ne zaustavi, nepoznati ljudi ga pozdravljaju, čestitaju i žele da se slikaju sa njim… Pozdravljaju ga svetlima automobila, daju mu krila da brže stigne, poručio je na društvenim mrežama.
Ceo tekst je dostupan u štampanom izdanju „Lozničkog nedeljnika“.
