Kako je Lozničanin preživeo najveći brodolom u Srbiji

158
loznicanin-brodolom

Lozničanin Radomir Bucko Vasiljević (84), jedan je od preživelih sa broda „Niš“, koji se 9. septembra 1952. godine potopio na Dunavu, ploveći između Beograda i Zemuna.

Najveću rečnu tragediju zabeleženu u Srbiji, preživeo je zahvaljujući svojoj snazi i veštom plivanju koje je još kao dečak savladao na brzacima Drine. Posle 64 godina govori o tom događaju jer, kako kaže, želi da ostane zapisano da je tog dana nastradalo oko 130 ljudi koji su se ukrcali na brod duplo manjeg kapaciteta.

– Kao tek svršeni maturant gimnazije koji je iz Loznice krenuo da se upiše na Fakultet šumarstva u Zemunu, tog dana završio sam u talasima reke iz kojih sam samo čudom izvukao živu glavu – priča Radomir Vasiljević.

Krenuo je za Beograd sa hiljadu dinara koje mu je majka dala, a do prestonice je sa desetak drugara stigao vozom, gde ga je sačekao sestrić Miroslav Višnjić, četiri godine mlađi od njega. Zajedno su kupili karte za brod do Zemuna.

– Popeli smo se na palubu, a onda, pošto se vreme menjalo, predložio sam da siđemo u donju kabinu. Preskočili smo na šleper, a onda se nekako ugurali u donji deo broda u gde smo se sklonili od kiše i vetra. Znam da je brod zaplovio oko 13 časova, pre planiranog reda plovidbe, ali na insistiranje putnika jer je već bila velika gužva. Mada se pričalo da je tog dana prodato nešto više od stotinu karata, sasvim je sigurno da je na brodu bilo oko 150 putnika – seća se Radomir.

Posle nekoliko minuta, iz crnih oblaka razvilo se nevreme, kiša praćena gradom, a on pamti da je jak vetar otvorio bočna vrata broda i da su putnici krenuli ka suprotnoj strani. U opštoj pometnji, brod se nagao i voda je počela brzo da prodire.

– U jednom delu sedela je žena koja je tog dana sa bebom izašla iz porodilišta. Posle tragedije majku su našli pod vodom sa stegnutom bebom u naručju. Strahovala je da je ne izgubi u dubini reke koja je na tom mestu bila oko 14 metara – govori Radomir brišući suze.

Slušajući zapomaganja nevoljnika i gledajući kako ih reka guta, pokušao je preko klupa da se domogne izlaza. Bio je mlad i jak, dobar sportista i fudbaler, pa je za sobom vukao i sestrića Miroslava.

– Pre nego što je brod zaplovio, razgovarao sam sa devojkom koja je tog dana položila prijemni ispit na Medicinskom fakultetu. Imala je kovrdžavu kosu i dok sam pokušavao da izađem iz utrobe broda koji tone, čuo sam je kako raširanih ruku traži spas. Poslednje što sam čuo bio je njen krik i nekoliko uzdaha pre nego što je iz vode ostalo da viri samo njena kosa. Nisam mogao da joj pomognem, ali sam sa sestrićem uspeo da skočim u reku i zaplivam ka obali, prema Nebojšinoj kuli.

Narednih dana objavljeno je da se 127 osoba utopilo, a on se seća da je na spisku preživelih bilo njih 21. Posle više od šest decenija u njemu su živa sećanja na tragediju koja do tada nije zabeležena na ovim prostorima. Seća se priče o oficiru koji je spasao dečaka misleći da spasava svoje dete. Ostao je bez žene i sina, a spašenog dečaka predao je rodbini koja je preuzela brigu o mališanu.

– Proveo je sa tim detetom 24 sata, ostavio ga kod familije, a zatim se ubio. Nije mogao da podnese tragediju koja ga je snašla – seća se Lozničanin, jedan od četvoro i danas živih brodolomaca.