Satiričar i književnik, autor 10.000 aforizama, govori o časti koju mu je ukazao Matija Bećković, srpskom narodu kao najboljem piscu, Njegošu, rodnoj Loznici i Beogradu, „Politici”…
Aleksandar Čotrić, satiričar i književnik, rođen je 25. septembra 1966. u Loznici. Visoko obrazovanje je stekao na Pravnom fakultetu. Aforizme i humorističko-satirične priče piše od 1984. Član je Udruženja književnika Srbije, Beogradskog aforističarskog kruga i Moskovskog kluba aforistike. Dosad je napisao 35 knjiga i 10.000 aforizama. Njegova dela prevedena su na 20 jezika. Živi i radi u Beogradu.
Vaš kolega Aleksandar Baljak „tvrdi” da postoji „jedanaest Čotrića” koji pišu to što vi potpisujete. Kako to objašnjavate?
Važno je da se nas „jedanaestorica” razumemo i da delujemo kao uigran tim. Baljak je to rekao nedavno na promociji dve moje knjige: „Teške misli” i „Druge priče”.
Kako ste krenuli u taj posao…
Prvi aforizam u štampi objavio sam u listu Ekonomske škole 1983: „Mnogo nas je zadužio – u inostranstvu”. A moj prvenac u ozbiljnoj štampi pojavio se 1984. u beogradskom „Studentu”. Glasio je: „Ostavio je duboke tragove. Zato i propadamo!”
…a kako ste to razvijali?
Aleksandar Baljak me je ohrabrio. Pre četvrt veka je rekao da misli da sam među deset najboljih aforističara u Srbiji, pa sam nastavio da pišem u želji da ostanem u tom društvu. Bio sam izuzetno počastvovan i kad mi je Matija Bećković 1993. poslao pismo, a iznad mog imena napisao – književnik. Tad sam znao da je to – to! I sada sam stigao do 35 objavljenih knjiga. Imam i tri antologije i dva zbornika. Veseli me i što sam u Bugarskoj za kratku priču dobio nagradu koju je dobio i nobelovac Hajnrih Bel.
Koliko u pisanju ima ličnih događanja…
Sve u pisanju je lično.
…a koliko tuđih?
Tuđih događanja ima onoliko koliko smo ih pretvorili u doživljaje.
Borislav Pekić je bio protivnik ispovedanja, a vi?
U konkurenciji sa ispovedanjem učesnika rijaliti TV programa ispovesti pisaca su potpuno nezanimljive.
Kako doživljavate zvanične istine…
Kao nešto čemu ne bi trebalo verovati ni kad se ponove pedeset puta.
… a kako hipnozu naroda?
Pojedinac se hipnotiše gledanjem u oči, a narod se hipnotiše gledanjem u TV ekran.
Šta vam je u pisanju najvažnije…
Objavio sam 10.000 aforizama u nadi da će bar jedan aforizam bar jedan čovek da zapamti.
…a šta u životnim planovima?
Da imam hleb nasušni i da oprostim dužnicima svojim.
Koje pisce posebno poštujete…
Najbolji pisac je srpski narod koji je stvorio najpotresnije, najuzbudljivije i najumetničkije epske i lirske pesme na svetu, koje današnji naslednici autorskih prava, nažalost, retko čitaju. U tom duhu je i stvaralaštvo najvećeg srpskog pesnika Petra Petrovića Njegoša. A od svetskih stvaralaca volim ruske pisce – Puškina, Gogolja, Dostojevskog, Tolstoja, Turgenjeva, Čehova, Jesenjina, Bulgakova i Solženjicina, jer ne znam bolje i ne verujem da postoje bolji.
…a aforističare?
Poštujem one koji s najmanje reči kažu najviše. Na prvom mestu je Gospod koji je formulisao deset zapovesti koje su kratke, precizne i jasne i predstavljaju istinske aforizme. Od pravih aforističara najviše uvažavam Stanislava Ježija Leca, jer je pisao romane u jednoj rečenici, i Aleksandra Baljka koji piše monumentalne minijature. Inače, Srbi, pa Rusi imaju najbolje aforističare na svetu, ali nepravedno bi bilo da samo neke naše istaknem, jer će se živi s pravom ljutiti. Zato ću pomenuti one koji više nisu među nama: Radovića, Crnčevića, Viba, Rada Jovanovića i Rastka Zakića.
Ko vam je najbolji uzor?
Otac Ljubomir, učitelj, koji je pokojni, i majka Slavka, nastavnica srpskog jezika. Sve značajno naučio sam od njih, ali priznajem važnu ulogu su imali i „Politika” i njena izdanja: „Zabavnik”, „Ilustrovana” i „Tempo” iz kojih sam i naučio da čitam.
Šta vas posebno zanima u pisanju?
Da ne budem dosadan čitaocima. Dragutin Minić Karlo je lepo rekao da treba težiti jednostavnosti i u pisanju i u životu. Pošto život piše romane, aforizme mora neko duhovitiji.
Šta vam je dala Loznica…
Loznica je Srbiji i svetu dala Vuka Karadžića, Jeftu Savića Čotrića, člana Karađorđeve vlade i čoveka u čijoj kući je otvorena Velika škola u Beogradu, Jovana Cvijića i Miću Popovića, a meni je dala izvod iz matične knjige rođenih, srednjoškolsko obrazovanje i najlepše godine mladosti. Mislim da je Loznica jedan od najlepših, najčistijih i najurbanijih gradova u našoj zemlji i na Balkanu, a njena neposredna okolina je božanstvena: Jadar, Banja Koviljača, Tršić, Tronoša, Drina, Gučevo, Cer…
…a šta Beograd?
Beograd je svakome sve dao i tako je postao bogatiji. Volim da putujem, ali sam najradosniji kad se vraćam u Beograd. Ovaj grad obožavam, ne zbog zgrada, već zbog Beograđana.
Za kojim vrednostima tragate?
Danas ljudi, uglavnom, tragaju na „Guglu”, a od svih vrednosti najtraženiji je – evro. Pokušavam da pronađem one vrednosti koje se ne menjaju po dnevnom kursu i koje će uvek imati cenu, iako sada ne vrede mnogo, a to su: ljubav, poštovanje, vrednoća, skromnost, poštenje, saosećanje…
Šta sve podrazumeva ljubav?
Prava ljubav podrazumeva da volimo drugog više nego sebe, da više dajemo nego što dobijamo i da sve što radimo za voljenu osobu radimo bez sopstvenog interesa. Ljubav je kad znaš samo to da ne znaš šta te je snašlo.
Kojim pisanim delima se ponosite?
Što sam zastupljen u antologijama svetskog aforizma u Americi i Rusiji i u ukrštenici „Enigmatike”, pod pitanjem: naš poznati aforističar, a pored je bila moja fotografija.
Život smeta da se živi
Šta je za vas život? Dragan Velikić kaže: „Reka koju zaustavljam pisanjem”, a vi?
Život je umeće da živimo u miru sa sobom i sa drugima. A jedan ruski aforističar poručuje: Život smeta da se živi!
