ДОМ ЈЕ ТАМО ГДЕ ЈЕ ПОРОДИЦА

20

ЛОЗНИЦА (6. јун 2024) – Видосава Јотановић, две године након заустављања пројекта „Јадар“, одлучна да прода своју имовину у Недељицама

У последњем настањеном домаћинству у потенцијалном централном подручју пројекта „Јадар“ Видосава Јотановић живи заједно са супругом, али је жал за породицама и комшијама које су продале своју имовину компанији „Рио Тинто“ и отишли из села Недељице стално и болно присутна. Одлуку да понуди да прода своју имовину донела је управо због усамљеничког начина живота, због повремених непријатности које настају деловањем противника пројекта „Јадар“ и како је оценила таква одлука настала је не због било чијих притисака, већ услед рационалног размишљања.

Видосава Јотановић, пензионерка и пољопривредница из Недељица власница је последњег настањеног домаћинства у потенцијалном централном подручју пројекта „Јадар“ које је компанија „Рио Тинто“ планирала да откупи за потребе развоја рударских и прерађивачких објеката. До сада је уз подршку и помоћ компаније са тог подручја пресељено педесет и једно домаћинство, међутим Одлуком Владе Србије из 2022. године којом је укинута Уредба и Просторни план подручја посебне намене за реализацију пројекта експлоатације и прераде минерала јадарит, заустављене су све активности на пројекту „Јадар“, између осталих и активности везане за откуп земљишта.

Фото: ТВ Лотел

Према речима Јотановићеве, усамљеност је тренутно главна карактеристика и обележје њеног живота у Недељицама, а са свим својим некадашњим комшијама међу којима је и доста њених рођака, остала је у одличним односима.

Свакодневно се чују, посећују једни друге и како нам је пренела сви су задовољни пресељењем, а уколико се створе услови и сама је спремна и одлучна да прода своје имање.

У Недељицама, где живи са супругом, како нам је рекла, бави се оним што је одувек и волела да ради и што је формирало као личност и дало јој корене у животу, а то је пољопривреда.

„Волим да кажем да сам пољопривредник, овде имам сву слободу и једноставност живљења коју сам одувек и желела“, рекла је.

Суживот на том простору са комшијама, пријатељима и рођацима био је, како је оценила, хармоничан и сложан.

„Увек смо били ту једни за друге и сада се не зна ко кога више жали – ја њих због тога што су отишли или они нас због тога што смо остали овде сами. И даље смо у добрим односима, али је увек присутна та велика туга. Овде су расла пред мојим очима њихова дивна деца и јако ми недостају. Лично сам искусила да није тачна она изрека да је човек човеку вук. Човек је човеку лек. Све је другачије са људима“, навела је Јотановићева.

Истакла је да разуме све своје комшије који су продали имовину, јер у том периоду, када је компанија „Рио Тинто“ започела своје истражне радње у Јадру, село је увођењем неповољних услова за пољопривреднике постепено почело да пропада.

„Нисте имали право на субвенције уколико немате најмање три краве, уведене су маркице за стоку, пијачне таксе, компликовано регистровање домаћинстава, субвенције за мала домаћинства су укинуте (…) Са друге стране, „Рио Тинто“ је за једну бушотину на пољопривредном земљишту плаћао власницима парцела више него што би био приход једног средњег домаћинства од пољопривреде“, објаснила је она.

На сарадњу са представницима компаније није имала никакву примедбу. Оценила је да је однос компаније према локалној заједници и локалном становништву увек био изузетно коректан и са поштовањем.

Њихова врата су, према њеним речима, била отворена за све мештане који су желели са њима да поделе своје бриге, недоуимице и да поставе питања, а Видосава је редовно учествовала на свим информативним састанцима које је компанија организовала.

„Када су пролазили њихови камиони, одмах иза ишла је цистерна са водом и три, четири пута дневно квашен је пут како се не би дизала прашина. На сваких 200 метара било је постављено обавештење да је брзина кретања ограничена на 30 километара на сат. Покупили су сваки каменчић на парцелама на којима је била бушотина и испоштовали максимално и увек сваки рок. Редовно сам ишла на њихове информативне састанке, ти разговори су били коректни, а одговоре које смо добијали били су истинити. Оно што је речено тако је и било. Нико се тада није бунио“, указала је Јотановићева.

„Моји највећи страхови били су да ли ће се отворити рудник и тога су се углавном плашили и људи који су отишли. Имали су право да продају, видели су шта је боље за њих и то су и урадили. Мислила сам да ће тим људима бити изузетно тешко, међутим сви су се снашли, скућили и потврдили правило да је дом тамо где је породица. Нико ми од њих није рекао да није задовољан.“, истакла је.

Фото: Б. Ђуровић

Како је навела, село чине људи. Када су њене комшије отишле ту за њих више ништа није било исто.

„Овде више нема никога да нам каже добар дан, да нас питају како смо и да ли нам је нешто потребно, осим радника запослених у „Рио Тинту“. Они су нам овде најближи и једини који нам кажу да их зовемо ако нам је нешто потребно. Била сам сведок њиховог прогањања, праћења, снимања, а они само зарађују парче хлеба радећи свој посао. Упркос тим непријатностима које су трпели они никада нису изгубили уљудност према нама, никада нисмо осетили да су љути на нас“, рекла је.

Непријатне ситуације доживели су и она и њен супруг и како је оценила тај нељудски однос од стране групе појединаца велика је увреда за њих.

„Нико није имао обзира према мени и супругу када су једне вечери оборили дрво у близини наше куће и препречили нам пут. То нас је јако повредило. Поред тога што је тај чин био ружан и учињен из не знам ког разлога, претпостављам да би се људи запослени у компанији спречили да прођу аутима, нико није размишљао у том моменту о нама. Замислите да нам је затребало да дође санитет или ватрогасна служба. Те вечери сам први пут питала људе из компаније који су дошли да то дрво склоне, да ли и даље откупљују домаћинства и рекла им да смо спремни да продамо и да одемо“, искрено је испричала Видосава.

Како је указала, не би више имало смисла да остану тамо да живе сами. Део имања које је имала у заједничком власништву са рођацима је продала, а из компаније су, како је истакла, прихватили и њену сугестију да се уз новчану накнаду за материјалне ствари исплате и новчана накнада за претрпљену душевну бол због пресељења.

„О том новцу који смо добили човек не може ни да сања“, рекла је Јотановићева.

Према њеним речима, неке проблеме, дилеме и тешке ране лечи и решава само време, те сматра и да ће време решити шта ће бити са пројектом „Јадар“.

„Немам право да будем себична и да мислим само на себе и морам да размишљам рационално и о оним људима који би добили прилику за запослење уколико би се пројекат „Јадар“ реализовао. Просто не верујем да то може бити толико страшно као што се прича и немогуће је да у 21. веку у Европи неко дозволи велико загађење. Постоји држава, судови, инспекције, свако може да реагује уколико нешто примети. Не бежим од тога да продам своју имовину, иако ми није лако, али никоме није било лако. Морам да мислим и о мојој кћерки која вероватно често не спава, јер не зна шта је са нама и стварамо јој узнемиреност“, казала је Јотановићева која планира да се, уколико дође до откупа земљишта, пресели у Нови Сад, како би била ближе свом детету.

Уколико ипак до откупа од стране компаније не дође, додала је да се њен капитал увек може уновчити.

Д. П. Ђ.