Закупљен простор
Управљање отпадом на савременим рударским пројектима подразумева свеобухватан приступ заштити животне средине, од генерисања самог отпада до затварања локације депоније. Компаније теже да смање количину отпада, а рекултивација и затварање депоније се технички детаљно разрађује и пре почетка рада рудника.
О управљању отпадом на предложеном Пројекту „Јадар”, разговарали смо са Милошем Цолићем, дипломираним грађевинским инжењером Рио Сава експлорејшн (енг. Rio Sava Exploration) д. о. о.
Предложени Пројекат “Јадар” састоји се из подземног рудника и постројења за прераду руде. Који отпад би настајао?
Пројекат би стварао две врсте отпада: рударски отпад из подземног рудника и остатак из процеса прераде јадарита у финалне производе: литијум карбонат, натријум сулфат и борну киселину.
Како ће изгледати управљање отпадом на “Јадру”?
Ми смо свесни да је локална заједница забринута и да се питају да ли ћемо ефикасно управљати свим потенцијалним утицајима на здравље и животну средину, и рудничког отпада и остатака од прераде руде. Знамо да свим отпадом морамо да управљамо тако да локална заједница и животна средина буду заштићени и безбедни. Да то осигурамо, отпад мора бити одлаган безбедно због чега смо планирали примену низа мера да се спречи загађење земљишта и воде, попут вишеслојних заштитних облога, у складу са стандардима Републике Србије и Европске Уније. Истовремено, стално радимо на циљу да максимално смањимо количину остатака из процеса прераде и да их у што већој мери поново употребимо.
Где би се отпад одлагао?
Рударски отпад из подземног рудника би био одлаган на одлагалишту у оквиру зоне рудника. Депоновање остатака из процеса прераде руде је предвиђено у долини Штавице, у складу са прописима Републике Србије. Депонија у долини Штавице је решење које одговара читавом животном веку рудника и одабрана је након више од пет година студија којима је утврђено да управо та локација има најмање потенцијалног утицаја на околне заједнице и животну средину.
Шта је остатак из процеса прераде руде који би се депоновао у долини Штавице?
Јадар је планиран као подземни рудник и индустријски комплекс у оквиру којег би се руда прерађивала у финалне производе. Остатак из процеса прераде руде настаје њеном прерадом. Тај остатак би био суви отпад, што је битна разлика у односу на течни отпад, који је најчешћи за ову врсту рудника и који се депонује на јаловиштима. Форма сувог отпада је једно од значајних унапређења које је временом урађено. Суви отпад има вишеструке предности. Захваљујући томе што је у сувој – чврстој форми, његовим сабијањем се смањује потребна запремина депоније, смањује се водопропустљивост, стварање прашине, и омогућава се прогресивно затварање локације депоније. То значи да не би морало да се чека да рудник престане са радом пре него што рекултивација почне, већ би се са рекултивацијом започело већ после око пет година, постепено, део по део.
Како ћете осигурати да депонија буде безбедна по животну средину?
Депонија остатака из процеса прераде је планирана у долини Штавице. Та локација није у плавном подручју и није богата подземним водама. Сама депонија би имала вишеслојне заштитне облоге које садрже глину и синтетичке слојеве, како би се спречило цурење испод депоније. Још једна заштитна мера био би и систем за сакупљање процедних вода, односно вода које се временом могу дренирати, и њихово пречишћавање и рециклажа. Такође, око депоније би били ободни канали за преусмеравање површинских “неконтактних” вода, како бисмо смањили контакт тела депоније са чистом кишницом. Планирано је да се падавине са депоније (контактне воде које имају додира са телом депоније) сакупљају за даљу прераду. Отпад би био сабијен до високог степена непропусности, готово је водо-непропустан. Депонија би била пројектована тако да издржи земљотресе у складу са стандардима Републике Србије и међународним стандардима. С обзиром на то да остатак од прераде руде има потенцијал да генерише прашину, користили бисмо технике сузбијања прашине на лицу места, као и постепено затварање и рекултивацију депоније. Путем станица за праћење прашине око подручја депоније пратили бисмо нивое прашине у реалном времену. Наш тим би блиско сарађивао са локалном станицом за праћење времена како би предвидео и припремио се за промене временских услова.
О којим количинама отпада се говори?
“Јадар” би био подземни рудник, а не отворени коп. Подземна експлоатација руде је таква да не захтева да се велике количине стена уклоне да би се приступило рудном телу. Зато подземни рудник генерише мање отпада него отворени коп. Процењено је да би током животног века рудника, на седам тона руде била ископана тона рударског отпада. То би било значајно мање у поређењу са површинском експлоатацијом отвореног копа. Рударски отпад би се транспортовао на посебно пројектовано одлагалиште у близини производног окна.
Што се тиче остатака из процеса прераде, истражујемо могућности њихове поновне употребе. Наш циљ је да максимално смањимо количину овог отпада, тако што развијамо алтернативну употребу ових остатака. Радимо на проналажењу начина да се поново искористи што више остатака, и у оквиру самог пројекта, као и у другим индустријама, попут грађевинарства или пољопривреде. Тренутно развијамо опције за поновну употребу преко 50% остатака из прераде. Ово би нам помогло да будуће потребе за складиштењем сведемо на минимум.
У јавности се помињала бојазан да би рудник за собом оставио пустош по завршетку свог животног циклуса.
Јасно нам је да смо одговорни за дугорочни утицај који наше пословање може да има на квалитет земљишта и да морамо да осигурамо да ти утицаји буду минимални и након затварања рудника.
Помињали смо остатке из процеса прераде руде и то да је у сувој форми. То је важно јер омогућава постепено прекривање депоније. Постепено затварање депоније значи да не бисмо морали да чекамо да се експлоатација заврши да бисмо рекултивисали локацију депоније остатака из процеса прераде. Ово се разликује од типичних депонија са „течним“ остацима, које обично захтевају дуг период пре него што рекултивација може да почне. Прогресивна рекултивација укључује постављање посебно дизајнираног хидроизолационог покривача и наношење слоја земље преко збијеног материјала, након чега би била посађена вегетација коју чине аутохтоне биљке. Прогресивна рекултивација је одржив приступ затварању рудника и у сагласности је са прописима Србије и Европске Уније. Законска обавеза компаније је да обезбеди рекултивацију депоније после њеног затварања и да врши стални надзор над локацијом депоније у периоду од најмање 30, а по потреби и више година са циљем смањења ризика по здравље људи и животну средину. Таква обавеза уједно подразумева да као компанија морамо да осигурамо финансијске гаранције односно да у те сврхе обезбедимо банкарску гаранцију која би осигурала да се надзор редовно финансира како би се смањила могућност негативног утицаја на околне заједнице и животну средину. Рио Тинто има искуства у затварању локација, којима приступа иновативно и у партнерству са локалном заједницом и другим заинтересованим странама, са циљем да тај процес донесе вредност локалној заједници и буде позитивна заоставштина нашег рада. На пример, локација некадашњег Рио Тинтовог рудника бакра „Фламбо“, Висконсин (САД), се сада састоји од ливаде, шуме и мочварних станишта и дом је стотинама врста биљака и животиња. Некадашња топионица алуминијума „Аузат“ у Француској, данас је спортски комплекс.
Комерцијални садржај
