ЛОЗНИЦА (22. август 2024) – Дипломирани рударски инжењер Стјепан Митровић о пројекту „Јадар“
Митровић је оценио да је реч о стратешки веома битној, критичној минералној сировини, те да би се милион батерија производило у овом нашем крају, које би се самим тим налазиле широм света и Европе. Уверен је да ће у будућности његова цена износити и преко 100.000 долара по тони.
Дугогодишњи рударски инжењер у руднику и топионици „Зајача“, који тренутно ради у Термоелектрани и руднику „Угљевик“, Стјепан Митровић творац је бројних студија о заштити животне средине, а у недавном гостовању на телевизији „Лотел“ говорио је о пројекту „Јадар“, као и о нацрту Студије о процени утицаја на животну средину.
‒ Тема јадарита и пројекта „Јадар“ се провлачи кроз нашу професију, али до сада нисмо имали егзактне податке на основу којих бисмо могли да причамо на ту тему, све док није објављен нацрт Студије о процени утицаја на животну средину, негде половином јуна месеца. Потрудио сам се да ту студију детаљно прочитам и обрадим важне теме. Данас, након објављеног нацрта Студије о процени утицаја на животну средину, можемо да причамо о јадариту на прави начин, као и да грађанима разјаснимо бројне дилеме и дезинформације које постоје у вези са овим пројектом ‒ рекао је рударски инжењер Стјепан Митровић.
Митровић је, наиме, цео свој живот провео у рударском месту Зајача, те је према његовим речима, рударство обележило добар део његовог живота, јер су се, како је навео, и његови преци бавили рударством, а и потомци наставили тим путем.
‒ Долазим дакле из рударске породице, због тога мени рударство значи пуно. Рекао бих да рударство значи пуно и земљи Србији. Због тога сам веома разочаран после свих ових силних дешавања на улицама. Ми заправо не можемо да се бавимо рударством. Не можемо да радимо ни истражне радове, јер где год бисмо кренули појавили би се некакви квазиеколози и стручњаци, који ометају било какакв развој рударства, односно истражних радова, површинског рударења и подземне експлоатације, тако да је време да разјаснимо бројне дилеме и кажемо да није све баш тако како се у последње време представља у медијима и на тим митинзима ‒ казао је Митровић.
Као рударски инжењер са дугогодишњим стажом, чија је ужа специјалност подземна експлоатација, рекао је да је потпуно сигуран да се пројекат „Јадар“ може извести на еколошки безбедан и здрав начин.
‒ Такође сам сигуран да ће он кад-тад морати да буде изведен због значаја саме сировине која се тамо налази. Прво, ради се о подземном руднику. У овој студији сам видео да би се отворио рудник са два окна, од чега један чини извозно-транспортно окно. Оно је главно и пречника је осам и по метара, друго је вентилационо окно пречника шест и по метара. Потом се долази до дела који је на дубини до 650 метара, тако да ништа посебно и различито није у односу на остале руднике са подземном експлоатацијом ‒ навео је Митровић.
Како је рекао, оно што је даље предвиђено студијом јесте да се ради седам хоризоната, односно седам етажа. Минирање као сва минирање ради се са експлозивом, а према нацрту Студије о процени утицаја на животну средину, препознати су проблеми у подземном руднику који се пре свега састоје у екплозиву којим се минира та стенска и рудна маса.
‒ У студији је предвиђено да се тај експлозив довози у јаму, у подземни рудник, у две посебне компоненте. Када се те две компоненте помешају, смеша постаје експлозивна. Она јесте опасна, али се прави на великој дубини и самим тим не представља никакав проблем на површини за становништво у Јадру и околини ‒ оценио је Митровић.
Када је реч о прашини и загађењу које се ствара у рудницима, где је и сам радио пре много година, истакао је да се тада радило са дизел машинама, а да је овом студијом предвиђено да све машине које се користе у рударској просторији буду машине на електропогон.
‒ На тај начин се увелико смањује загађење, али свакако на површину кроз вентилационо окно излази прашина, гасови и угљен-диоксид. Студијом су планиране мере да се прашина, микрочестице и гасови обарају кроз низ процедура на вентилационом окну, које излазе из подземних просторија, као и да се контролишу и сведу на оне оквире који су у складу са прописима и законима Републике Србије и Европске уније ‒ навео је рударски инжењер Стјепан Митровић.
Говорећи о подземним водама које се налазе у стенској маси, поручио је да су оне овде благодет и корист. Поставља се питање зашто је то тако. У вези са тим Митровић је дао следеће објашњење.
‒ Нацрт Студије о процени утицаја заштите животне средине предвидео је да се рудничка вода користи у систему за прераду руде на површини, тако што би се она црпела свакако приликом рударења. Овде имамо предност да се та вода налази под притиском и када се ослободе подземне просторије, она ће излазити горе под притиском и одлагати се у посебне базене, где се рудничка вода користи и у просеку би чинила око 18 процената воде за прераду јадарита у постројењу за прераду ‒ рекао је он.
Самим тим, како је навео, јаловиште, односно материјал из кога се копа руда јадарита, у почетној фази би се одлагао у непосредној близини извозног окна и тај материјал би чиниле глине, кречњаци, лапорци и доломити, тако да, како је истакао, нема никаквог проблема око његовог складиштења.
‒ Долазимо до фазе када јадарит треба прерадити. Концентрат који се меље на више начина у дробилицама ставља се у један базен у коме се смешта концентрат јадарита. Јадарит је чвршћи у односу на остатак стене у којој се налази и као такав остаје у крупнијој фази и смешта се у посебно постројење за прераду јадарита. Пре тог постројења налазе се цистерне са сумпорном киселином и она се користи у већим количинама. Говори се да ће она направити „спржену земљу“. То није тачно. Важно је напоменути да се процес одвајања корисних супстанци из јадарита врши у затвореним судовима на температурама испод температура кључања воде и далеко испод температуре кључања супоморне киселине (које су на 250 степени), а овде се процес одвија на 90 степени. Дакле, овде немамо та испарења која ће правити црне облаке, киселе кише и остале штете ‒ истакао је рударски инжењер.
Према његовим речима, када сумпорна киселина дође у постројење, смешта се у цистерну са дуплим дном. Између та два дна се налазе сензори који региструју било какво процуривање сумпорне киселине. Сумпорна киселина се уводи у постројење, где се налази концентрат јадарита, делује на 90 степени и после тога се ствара литијум-карбонат, борна киселина, натријум-сулфат, гипс и вода. Овде, дакле, како је Митровић рекао, сумпорна киселина нестаје.
‒ Сумпорне честице се обарају кроз скрубер филтере. Од свих штетних гасова једино излази угљен-диоксид ‒ казао је рударски инжењер.
Нацрт студије о процени утицаја на животну средину је предвидео десет хиљада година просечне падавине кише, то је, како је рударски инжењер Стјепан Митровић рекао, у односу на закон Србије и Европске уније, далеко ригорозније него што је потребно.
‒ Може се створити вишак воде из кишнице која се испушта у корито реке Корените и реке Јадар. Она се мора претходно очистити и довести до квалитета класе два, уз помоћ веома скупих процеса који су предвиђени студијом ‒ казао је Митровић.
Када је реч о пречишћавању воде, објаснио је да се она прво таложи, потом се ради ултрафилтрација, па реверзна осмоза, онда јонска измена оне количине бора које остану, па поново реверзна осмоза. Затим, ако се испушта у реку, она се реминерализује, односно додају се минерали, кисеоник и на крају се испушта.
‒ У најекстремнијим условима, у реку Јадар би се у секунди испуштало шест литара пречишћене воде, а просечан проток у Јадру је 3.500 литара. Шта је шест литара очишћене воде у односу на 3.500 литара? Значи веома одговорно и добро урађен нацрт који је предвидео ову причу. Ниједног тренутка не долази до контаминације нити до загађења те воде ‒ навео је рударски инжењер.
На питање о потенцијалној локацији јаловишта, односно депоније отпада, која би се налазила на територији општине Крупањ, у долини реке Штавице, Стејепан Митровић је истакао да се нацртом студије о процени утицаја на животну средину, прави процена на 50 локалитета. Према његовим речима, изабрано је баш то подручје из разлога што је оно најмање водоносно и нема водозахвата.
‒ Циљ је да се индустријски отпад користи као материјал за производњу у керамичкој, али и у индустрији цемента. Једна „Колубара“ годишње да 41 милион тона јаловине, рудник на коме ја радим да годишње 10 милиона тона, замислите шта је 800.000 тона који треба да иде на одлагалиште. И то јаловиште у долини реке Штавице било би подељено у пет зона. Дакле, неће одједном бити захваћено, већ петина тога између 25 и 30 хектара, притом ће се исећи шума за толико, али ће се и пошумљавати на другом делу и тако направити баланс ‒ рекао је Митровић.
Говорећи о економском просперитету литијума, навео је да је његова цена прошле године у априлу била чак 80.000 долара по тони.
‒ И на 15.000 долара по тони литијум-карбоната Лозница би годишње имала 28 милиона долара, а замислите колико ће Лозница имати новца када буде и до 100.000 долара по тони. Литијум је минерал бдуућности. Потражња за њим до 2030. године ће бити за 18 пута већа, а до 2050. чак и до 50 пута. Он је стратешки веома битна критична минерална сировина, а ми ћемо овде правити фабрику батерија. Милион батерија ће се производити у овом нашем крају, а самим тим налазити и широм света, широм Европе. Литијум је јако важан за производњу зелене енергије. Његова цена износиће и преко 100.000 долара по тони, у то сам сигуран, и то врло брзо ‒ оценио је рударски инжењер Митровић.
Како је навео, нацрт студија о процени утицаја дао је за право и контролу пројеката. У сваком делу, наводи се контрола локалне заједнице и независних стручњака.
‒ Проблем је у томе што свако хоће да буде стручњак. Свако хоће да зна оно што не зна. Притом, људи би потпуно несметано могли да наставе да се баве пољопривредом. Даћу вам пример „Угљевика“, који је површински коп и има неколико хиљада хектара земљишта обухваћених јаловиштем и рудником, али тамо је такође развијен и воћарски крај, а постоје и фарме крава. Једно не искључује друго. Моји рудари су добри пољопривредници, како у „Угљевику“, тако и у „Зајачи“. Имају хладњаче, то је најразвијенији воћарски крај у Републици Српској. Дакле, реч је о врло корисном пројекату. Према томе, не треба имати дилему да ли се он треба спровести у дело. Штета је што се овако високо профитабилна грана као што је рударство сатанизује и политизује на један овакав начин ‒ закључио је рударски инжењер Стјепан Митровић.
Ј. Р.
