ЛОЗНИЦА (27. март 2025) – Стратешки ресурси Србије у геополитичкој арени
У турбулентним и непредвидљивим околностима које владају међу великим светским силама, мање земље немају много шансе да се изборе за своје интересе, због чега и влада велико интересовање поводом најављеног пројекта „Рио Тинта“ за рударење и прераду литијума и бора у долини Јадра. О пројекту „Јадар“ дискутовали су стручњаци из различитих области на овогодишњем Копаоник бизнис форуму, где је још једном потврђена чињеница да је Јадар најбоље истражено лежиште у целокупној историји српског, а можда и европског рударства.
Светском економијом доминирају велике силе, док су мале државе, уколико не располажу кључним ресурсима за нове технологије или енергетске изворе, приморане на увоз готових производа, што их доводи у позицију технолошког заостајања или успореног развоја.
Према писању „Демостата“ све је започело током пандемије вируса КОВИД-19, а додатно се искомпликовало ратом у Украјини. Извори енергије, али и ланци снабдевања критичним сировинама неопходним захукталој технологији и зеленој агенди, постали су несигурни, што је угрозило очување позиције коју индустријске земље имају у глобалној економији.
Под притиском сировинских и енергетских криза своје геополитичке интересе, који су у основи светских збивања, велике силе све мање „пакују у обланде“ демократизације и цивилизацијских вредности.
Овај тренд постао је посебно видљив након доласка Доналда Трампа на чело САД, па је то постало очигледно и у његовом плану за окончање рата у Украјини.
Наиме, мировна иницијатива још није дошла у фазу да се преговара о условима за прекид сукоба, јер ће се о томе причати тек када Украјина прихвати да на име помоћи коју је примила током три ратне године, обезбеди Америци приступ својим, изузетно богатим, лежиштима критичних сировина.
Према досад доступним подацима, САД је издвојила 182 милијарде долара за Украјину, а према још непотписаном споразуму, тај износ би се могао делимично надокнадити кроз приступ половини украјинских резерви ретких земљаних елемената.
Иначе, Украјина има 22 од 34 сировине са листе критичних или око 5 одсто свих светских залиха. Према грубим проценама, њене резерве угља, гвоздене руде, мангана, титанијума, графита, литијума и осталих минерала, вреде хиљаде милијарди долара.
Приступ критичним сировинама Трампу нуди и руски председник Владимир Путин, али оним лежиштима која су на тзв. новој територији, односно украјинској која је сада под контролом Руса.
То оприлике значи да ће оне након преговора и остати под контролом Русије. Наизглед отопљавање у односима Русије и САД може ипак да буде варка великих играча.
Заокрет може да послужи за одвајање Путина од земаља БРИГС-а, посебно Кине, чија је растућа економија Трампу највећи конкурент.
Она је највећи произвођач и прерађивач ретких минерала, експлоатише 60 одсто светских залиха и контролише чак 90 одсто глобалне прераде ових ресурса.
Шта остаје малим земљама?
У овако турбулентним и непредвидљивим околностима, мање земље немају много шанси да се изборе за своје интересе, јер ако не поседују кључне ресурсе неопходне за нове технологије или енергетске изворе, приморане су на увоз готових производа што води технолошком заостајању и успореном развоју.
Због тога влада и велико интересовање поводом најављеног пројекта „Рио Тинта“ за рударење и прераду литијума и бора у долини Јадра, што је била и тема једног од панела на овогодишњем Копаоник бизнис форуму, који је окупио пет врсних научника из различитих области.
– Дијалог стручњака о пројекту „Јадар“ је почео, али наилази на изазове – наводи се у тексту објављеном у „Демостату“.
– У дискусији на панелу „Пројекат Јадар – за и против“ чула су се опречна мишљења о исплативости, односно неисплативости ископавања бора и литијума у долини Јадра – рекао је за „Демостат“ професор Рударско-геолошког факултета у пензији Динко Кнежевић и додао да иако су технички оквири обично најлакши за усаглашавање супротстављених мишљења, политизација која прати овај пројекат често доводи дискусију до апсурда, где се чињенице мењају или чак измишљају како би се умањио значај рада на овом пројекту.
– Међутим, више пута је потврђена чињеница да је ово најбоље истражено лежиште у целокупној историји српског, можда и европског рударства. То се не прихвата, јер већина дискутаната не жели или не може да прочита јавно доступне материјале, јер су им преобимни, сувише стручни, сумњају у истинитост резултата истраживања најеминентнијих светских истраживачких центара, вероватно им смета и то што они нису део радног тима – рекао је проф. Кнежевић.
Два минерала у истој руди изузетно је корисно
Кнежевић је указао на то да су се на панелу чуле и изјаве које у најмању руку не одговарају истини, као на пример о нашој законској регулативи.
– Законска регулатива у Србији која покрива рударство и заштиту животне средине у потпуности је усаглашена са европским директивама и стварно порекло тих закона је Европска унија – објаснио је Кнежевић.
– Приче да су то колонијални закони који су преписани из појединих колонијалних држава су бесмислене. Колеге које заступају страну која се противи ископавању бора и литијума вулгаризују и омаловажавају српско рударство борећи се да нестане. Тако појаву два корисна минерала (бора и литијума) у истој руди спомињу као нешто у свету незабележено и веома лоше, и по процес и по животну средину. Стварна истина је потпуно другачија. Одлично је када се у истој минералној сировини појаве два корисна минерала (најбољи пример су руде олова и цинка), јер се из истог материјала извлачи двострука корист уз минимално повећање трошкова производње. Истовремено, када имате два корисна производа променљивост цене једног не мора да прати цена другог, па рудник увек има сигурност више – истакао је.
Неслагање учесника панела око неколико питања
Пензионисана професорка Факултета физичке хемије Вера Дондур на панелу је изнела мишљење да тај пројекат није добра прилика за Србију, али је признала да је „Рио Тинто“ урадио озбиљно истраживање, да је добро проценио резерве и доста пажње посветио експлоатацији.
Изнела је став да проблем представља прерађивачко постројење за два минерала – литијум и бор, која се до сада у природи нису појављивала заједно, па не постоји ни искуство у њиховој преради.
Литијум се релативно од скоро експлоатише, али се благородни и штетни утицај бора прати 70 или 80 година. Проблематична је, како је навела Дондур, и домаћа регулатива која предвиђа да студију утицаја на животну средину ради компанија, при чему не постоје европски стандарди за та два минерала, па се не зна како ће да се одреди њихова дозвољена концентрација у води или ваздуху.
Професор Рударско-геолошког факултета Зоран Стевановић дели мишљење проф. Дондур да би овај пројекат у другим регулаторним условима, у неком другом окружењу, био профитабилан. Међутим, он је критиковао Закон о рударству из 2011. године, којим се фирмама са дозволом за истраживање гарантује право на експлоатацију руде уколико то желе.
– Тиме је држава сама себи ставила омчу око врата – казао је он и додао да је у Стратегији водоснабдевања која је рађена до 2034. године Мачва идентификована као регионално извориште и најрањивије подручје, а овим пројектом се ставља под додатни притисак.
Саветник директора Института „Јарослав Черни“ др Првослав Марјановић оценио је да питање за или против пројекта „Јадар“ не треба постављати техничким лицима, већ да је то питање за економисте и државне стратеге.
Оспорио је став проф. Дондур да је реч о великом комплексу који ће експлоатацијом бити девастиран и истакао да у Бору рудник ради на 4.000 хектара отвореног копа, постројења у Колубари имају преко 3.500 хектара, Костолцу више од 3.000 хектара…
Процесна постројења према плану „Рио Тинта“ за Јадар обухватају 220 хектара, плус 170 хектара на јаловишту.
Проф. Марјановић је истакао и да је нетачна тврдња како у свету не постоје стандарди, јер су за бор стандарди утврђени 2004. године, а на листи стандарда налази се и литијум за који се наводи да је дозвољено присуство једног милиграма на литар воде друге класе.
Ризик је, казао је Марјановић, повезан и са емисијом гасова, а један килограм литијума има емисију хиљаду пута мању од оне коју емитује мобилни телефон.
– Највећи ризик у производњи није техничке природе. Ризик од хаварија може да се процени и технички реши – нагласио је.
О економској страни пројекта „Јадар“
– Корист од пројекта директно је везана за рудну ренту, она је пет одсто од прихода, а процењује се да ће годишњи приходи бити око 900 милиона евра. Ту су и ефекти по основу плата и пореза, али ако би Србија стратешки повезала овај пројекат са другим приоритетима, могао би се створити синергијски ефекат који би значајно надмашио приход од ренте. Реч је о вертикалној интеграцији која обухвата производњу катода, батерија и електричних возила, а допринос таквог ланца могао би износити око 15 одсто БДП-а – рекао је проф. Економског факултета Драган Ђуричин, који би пројекту дао „условно да“.
Подсетио је на последице које би наступиле у случају обуставе пројекта, на то да би се поступци арбитраже водили у Лондону или Вашингтону, те да би рачуница за непоштовање права инвеститора била двострука вредност трошкова уложених у истраживање.
Колико је познато, они износе 400 милиона евра, а двострука вредност је 800 милиона евра. Не верујем да Србија има адвокатску кућу која би могла да добије овај процес уколико би одбила да дозволи експлоатацију. Шансу да не плати штету имала би уколико еколошка студија не испуни европске стандарде, оценио је Ђуричин.
Аутор: Даница Павловић Ђуровић
