ЛОЗНИЦА (20. март 2025) – Шта је показао протест „15. за 15“ у Београду
Према неоспорном суду историје, извесно је да нема те власти која још како разложно не би требало да буде критикована. Кад се ради о некима овде тако омиљеном позиву да се и даље пумпа, ваљало би знати да ништа што је шупље не може да се напумпа.
Без већих инцидената, како су оценили званичници, у Београду је одржан дуго најављиван али не и, како закон налаже, пријављен протестни скуп против легалне и легитимне власти у Србији који је према процени полиције у пику имао око 107.000 учесника док су овдашњи медији који себе виде као независне и слободне навели да је било 300.000 људи, а поједини тврде да се окупило 800.000 протестаната, при чему једнодушно оцењују да је „15. за 15“ био „највећи протест у претходних 10 година“.
Почело се на платоу испред Дома Народне скупштине Србије да би се касније учесници преместили на Трг Славија, а званични организатори тог скупа су студенти који су данима после страдања петанаесторо људи на Железничкој станици у Новом Саду које се догодило 1. новембра прошле године, организовани у плануме, блокирали рад државних високошколских установа у земљи, што и даље траје, иако је власт више пута поновила да су испуњени сви њихови конкретни захтеви, али су у међувремену одржавали протесте у још неколико наших градова.
Уочи протеста у главном граду јавност је имала прилику да у програмима појединих телевизијских станица чује тонски снимак за који је речено да га је начинио једнан од учесника састанка младих чланова и активиста Покрета слободних грађана у Новом Саду на коме су детаљно испланирали њихове насилне акције током скупа у Београду помињући више пута грађански рат.
Остваривање тих планова је осујећено хапшењем дела групе чији преостали чланови нису били доступни надлежним државним органима док је аутентичност објављеног снимка потврђена из страначке централе.
Неки управо у томе виде разлоге што су изостали већи инциденти на протесту у Београду, одржаном прошле суботе, на коме су главна мета напада насилника топовским ударима, флашама, димним бомбама, бакљама и другим предметима били студенти који данима бораве под шаторима у Пионирском парку и непрекидно указују на свој и захтев огромног броја њихових колегиница и колега који траже од надлежних на универзитетима да што пре нормализују рад факултета.
Те студенте су заједно са полицијом од нападача штитили и тамо постављени трактори на којима су насилници искалили свој гнев при чему су велики број машина уништили, а преостале су тешко оштетили.
Због тога што очекивано, жељено и планирано, али несумњиво ефикасно осујећено, „обарање режима“ није усрећило овдашњу опозицију, од које су се више пута оградили и студенти у блокади, њој је очигледно било потребно какво-такво оправдање за најновији политички пораз и онда, у тренутку нечијег „просветљења“, лансира се лаж као сламка спаса.
Само, изгледа да је власт сада веома одлучна у намери да, у сарадњи са стручњацима из две респектабилне иностране службе безбедности, потпуно разобличи најновију лаж о употреби звучног топа против учесника протеста у Београду на којој од почетка инсистира опозиција у чему се неки њени лидери посебно истичу, при чему им је почетну помоћ пружио један војни аналитичар, а затим друштвене мреже и НВО Црта.
Сазнање да студенти који блокирају рад вискошколских установа то чине уз подршку низа њихових професора, декана факултета и ректора Београдског универзитета, од којих су неки, укључујући и ректора, били на протесту минуле суботе на почетку је изазвало збуњеност, а потом и снажно противљење све већег дела наше јавности будући да неупоредиво већи број студената од почетка актуелних збивања истиче да жели да студира а не да заступа интересе било које политичке странке.
Одавно, а нарочито од почетка блокраде рада високошколских установа, а затим и низа основних и средњих школа, чак и веома добронамернима пада у очи континуирано непрофесонално и крајње необјективно извештавање о целокупној нашој стварности овдашњих неолиберлних медија препознатљивих и по њиховом назови левичарском опредељењу које са аутентичном теоријом левице нема баш ништа заједничко.
Према неоспорном суду историје, извесно је да нема те власти која још како разложно не би требало да буде критикована и отуд у демократским друштвима, а такво је и наше, грађани имају неспорно право на јавно и мирно изражавање свог незадовољства али, искључиво на изборима, поверавају власт онима за које сматрају да то заслужују док другачије поступање излази из демократског оквира.
Кад се ради о некима овде тако омиљеном позиву да се и даље пумпа, ваљало би знати да ништа што је шупље не може да се напумпа. То је, дакле, узалудан посао.
Аутор: Владимир Елез
